Otvorio sam oči odlično raspoložen

Vikend, vreme lepo, leđa u redu. Prethodne nedelje, tim je završio jedan zajeban, ali strava projekat. Pokidali smo. Odlučio sam da odmorim, ali tako što ću da sredim krš u dvorištu i konačno izlakiram čamac. Proleće je, rekao sam sebi, a ja sam mator i moram sebi da ugađam. Usudio sam se i da uđem u šupu, prvi put od jeseni. Probio sam se kroz paučinu i iskopao kotlić. Trebaće.

Otkako sam se probudio, proganjao me je osećaj da sam nešto zaboravio. Pokušao sam da se preslišam, ali misli su mi se ređale kao mimovi na grupi za zajebanciju na poslu. Većina toga što mi je padalo na pamet bilo je repost, pa sam odustao.

Da se zagrejem, ali i proverim stanje leđa, uzeo sam skejt i provozao se do molerske radnje koju drži komšija, da kupim lak. Rekao je da ga trenutno nema, da će stići u toku dana. Dogovorili smo se da naiđem kasnije.
Dok sam se vraćao, zazvonio mi je telefon. Kolega.
– Matori, treba da razgovaramo. – rekao je, ozbiljnim glasom.
– Mi stalno razgovaramo.
– Ne zezam se. Imamo problem.
– Ti i ja?
– U timu. Imamo problem u timu.

Navodno, rekao je, jedan od kolega pravi neka sranja. Nije hteo ništa više da kaže preko telefona. Pozvao me je da dođem u taj i taj restoran tad i tad, da mi na miru sve objasni. U redu, rekao sam, ali ništa mi nije bilo jasno. Taj drugi kolega je super lik. Kakav problem? Da nije dobar čovek, ne bi bio u našem timu. Možda je preterao s našim uobičajenim podjebavanjem? Ali, zašto poseban razgovor, zašto nasamo? To nije ličilo na nas. Ako ti nešto smeta, to se bez uvijanja kaže u facu…

Nešto tu nije bilo u redu. Pronašao sam broj tog i tog restorana i pozvao ih. Pitao sam koliko ima slobodnih stolova u to i to vreme. Rekli su da je većina rezervisana, da neka firma ima neku žurku. Da se taj, pitao sam, što je to zakazao, ne zove tako i tako? Momak nije hteo da kaže, ali bilo je jasno. Spremaju mi žurku iznenađenja. U redu, pomislio sam. Biće žurka, biće. Ali, kod mene na gajbi. I ješće se kotlić. Moj najbolji kotlić.

Pogledao sam na sat. Od tog trenutka, stvari su se dešavale munjevito. Morale su.

Oribao sam kotlić, telefonirajući. Kolegi sam javio da otkaže restoran, da moram da odem do Matore, da sam na to bio zaboravio, da se neću vratiti pre tad i tad. Onda sam ga zamolio da obavezno dođe do moje gajbe, ključ je pod saksijom, da se raskomoti i sačeka me, pa ćemo razgovarati na miru. Pažljivo sam slušao ćutanje. Čuo sam kako misli. Čak mi se čini da sam čuo trenutak kada je smislio da premesti žurku u moju kuću, da me tu iznenade.

Seo sam u kola i pojurio u nabavku.
Za piće i većinu stvari, otišao sam u obližnji supermarket, ali tamo nije bilo teletine. Želeo sam da u kotliću, ako sam ga već ribao, to bude jedna od tri vrste mesa. Morao sam dalje. Znao sam i gde – imam ja nekoliko mesara, s kojima sam dobar.

Stao sam u dugačak i nervozan red na kasi i posmatrao ljude. U dosadi, jedni su drugima gledali u korpe i kolica, što je samo dizalo tenziju. Zverajući okolo, primetio sam da se na povrću nešto dešava. Jedna baka nikako nije uspevala nešto da izmeri. Vaga je jednostavno bila isuviše digitalna za nju, analognu staricu. Videlo se kako joj papirić za papirićem dižu pritisak, a niko da joj pomogne. Ostavio sam red i izmerio joj šargarepe. Dok mi se zahvaljivala, primetio sam suve šljive. Odmah sam ih zamislio u kotliću. Izmerio sam sebi pola kile. Kad sam se vratio u red, oterali su me na kraj.
– Tako mogu i ja, – rekli su ljudi – da ostavim kolica pa idem po još ovo, po još ono.
Nisu ni primetili šta sam u stvari uradio, zašto sam izlazio iz reda. Nije ni bitno. Bili su u pravu. Ko me jebe.

Iskoristio sam vreme da pozovem mesara. Jednog, pa drugog…
– Teletine? – rekao je treći – Za tebe, Matori, ima da ima. Samo dođi. Taj baš i nije bio blizu, ali jednom kad sam video teletinu u kotliću, nije bilo odustajanja. Pogotovo sada, sa suvim šljivama.

Saobraćaj se ubrzano zgušnjavao, kao i vreme. Treba iseckati sav taj luk i meso, koje još nisam ni kupio. Probijao sam se kroz sirene i psovke, mahao ljudima menjajući trake, odmahivao onima koji su ih menjali ispred mene, posmatrajući reposte u mislima: sastojci za kotlić, paučina iz šupe koju ću danima osećati na nosu, trista grama šargarepe i bakin zahvalan pogled, gde mi je velika kutlača, kako su mi leđa, pokidali smo prošle nedelje, da li sam sve uobrazio i sada pravim baš veliko sranje? Šta ako tim stvarno ima problem, a ja jurim teletinu po gradu? Šta ako sam u stvari ja problem o kom hoće da razgovaraju, a sve ovo što radim je samo dokaz da su u pravu? Otresao sam glavom, da se stresem s tih misli. Nema šanse, rekao sam sebi. Zezaju me. Setio sam se i Matore za koju sam bezočno lagao da ću da je posetim. Samo zbog toga, sad sam morao. Taman, u gepeku već neko vreme vozam jednu majicu za nju.

Naleteo sam na auto-školu, kojoj je neko trubio. Opsovao sam i ja, tom što je trubio. Saobraćaj je timski rad, rekao bih mu, ali mamlazu to nije bilo potrebno, bila mu je potrebna psovka. Uvek sam u tom fazonu, daj čoveku šta mu treba.

Konačno, posle nekoliko običnih zastoja, ušao sam u perfektnu gužvu. Ni makac. Automobili su stajali kao fotografija na slajdu prezentacije o napadima panike. Kretale su se samo saobraćajne psovke i sirene kojima su genijalci pridavali magijsku moć – da će se svi nekako baš njima skloniti, samo ako zatrube. Nisam mogao da vidim šta se dešava, da li je udes, otkrivanje nekog spomenika ili diplomatska poseta nekog ko će možda jednog dana postati spomenik. Pored nepomične kolone je šetkao policajac. Osmotrio sam ga. Nije ni njemu lako. Kad je prišao bliže, otvorio sam prozor.
– Musav si. – rekao sam mu.
Zbunjeno me je pogledao.
– Tu. – pokazao sam mu prstom.
Obrisao se. Na rukavu mu je ostala omanja porcija sira. Prostom dedukcijom, na uniformi sam mu pronašao brisanu fleku od jogurta. Ništa nisam rekao. Nije bitno, i trud se računa.
– Biće da mi je to stajalo na bradi od jutros. – rekao je. – Hvala ti.
Vidim ja, ljudi mi se ceo dan smeškaju. A niko da kaže? Slegao sam ramenima.

Gledajući niz ulicu, shvatio sam da se teletina nalazi na pet minuta hoda. Pokušao sam da predvidim da li će se kolona u narednih desetak minuta uopšte pomeriti, da li da jednostavno ostavim auto i prošetam. Kao proviđenje, ugledao sam parking mesto sa strane. Uleteo sam, izašao iz kola i požurio. Usput sam pozvao Matoru.
– Kod kuće si?
– Zavisi.– rekla je.
– Imam nešto za tebe. Super je majica.
– Dođi.

Pet minuta kasnije, u mesari, zatekao sam neobičan prizor: svi radnici i mušterije su zurili u uski prolaz između dve vitrine. Progurao sam se da vidim: unutra je bila jedna punačka mačka. Nezainteresovano je lizala šapu. Šta je s današnjim danom, pitao sam se. Osvrnuo sam se da pogledam, da nije moja ekipa tu negde, da nije sve ovo zvrčka, da nisu prozreli da sam prozreo podvalu pa me u stvari duplo smeštaju, da nije ovo sve u stvari virtuelna simulacija, sve otkako sam se probudio, pa me zato i ne bole leđa? Imam ja te misli, ponekad.

– Šta je s mačkom? – pitao sam.
– Zaglavljena je.
– Nije. – rekao sam i ispričao im za naučni rad u kom je jedan fizičar dokazao da su mačke zapravo u tečnom stanju, za šta je dobio IgNobel nagradu. Nisam siguran koliko su razumeli. Predložio sam da joj bace parčence teletine, pa će videti.
– Probali smo, – rekao je mesar – nije gladna.
– Okej, onda. – namignuo sam mu pa se izuo, skinuo jednu čarapu, smotao je u lopticu i bacio niz pod. Za njom, mačka je izletela kao tane.
– Spakuj mi kilo, pa da palim.
– A čarapa?
– Neka vam je. – rekao sam.
– Džaba što si sit ako nemaš s kim da se igraš.

Kad sam se vratio do kola, kolona se već polako kretala. Policajac je još uvek bio tamo. Kad me je video, mahinalno je obrisao bradu. Pozvao sam ga, pitao ga za dve male usluge i sve mu objasnio. Prva je bila da mi pomogne da isparkiram, što je i učinio. Bio sam toliko zahvalan da sam poželeo da mu ostavim bakšiš, jer ja uvek ostavljam bakšiš, ali sam se na vreme setio da se to s policajcima ipak ne radi, pa sam mu samo klimnuo glavom.

Pogledao sam na sat. Molerska radnja je već bila zatvorena.

Polako sam se približio kući. Auto sam ostavio dalje niz ulicu. Provirio sam u dvorište – još uvek nije bilo nikog. Stavio sam namirnice u frižider, otvorio prozor u spavaćoj sobi i otišao do Matore da joj odnesem majicu. Ispričao sam joj celu situaciju i svoj plan. Smejala se. Isto bi uradila, naravno, na svoj način. Nešto možda i bolje nego ja. Nažalost, nije mogla na žurku – čekala je svoje goste. Često je tako, jer Matora i ja, to je isto.

Kad sam se vratio, kuća je bila puna. Posmatrao sam ih iz žbunja. Nisu se krili, suviše su matori. Jedni su se zezali na mom Soniju, drugi su već ložili vatru za kotlić, treći su seckali meso. Četvrti su lakirali čamac. Nije mi bilo jasno, odakle im lak. Svi su pili, grlili se i podjebavali, jer bili su suviše dobar tim da bi bilo drukčije. Bilo mi je lepo, samo da ih tako, gledam. Osetio sam neku posebnu čar u tome, da se zabavljaju kod mene, a da ne moram ništa da radim. Palo mi je na pamet da odem u onaj restoran, da ih pustim, da dođem kasnije, ali nisam bio siguran da li će znati kada treba da ubace šljive. Možda čak i ne shvataju da treba. Pogledao sam na sat. Svejedno, pomislio sam, sad će.

Policajac je bio tačan. Ušao je u dvorište i pitao ih ko je vlasnik kuće. Zbunjeno su rekli da nije tu. Onda ih je pitao kako su ušli. Rekli su da je ključ bio ispod saksije, da im je to kolega. Skriven, sve sam snimao. Onda ih je pitao da li taj kolega zna da su oni tu. Pozvali su me telefonom. Vibrirao mi je u ruci. Onda im je tražio lične karte…

Ušunjao sam se kroz prozor spavaće sobe, ušao u kuhinju, napravio selfi, okačio fotku na grupu za zajebanciju i počeo da seckam luk. Po dogovoru, kad je nekoliko njih pogledalo u telefon, policajac ih je pitao ko je onaj lik u kuhinji, s krvavim očima i nožem u ruci…

Sat kasnije, dok smo po deseti put za stolom repostovali priču o tome šta se sve desilo, i dalje sam imao osećaj da sam nešto zaboravio. Prošao sam ceo dan ponovo u glavi i uspeo da se setim. Treba da se zahvalim timu, shvatio sam, sve vreme sam osećao potrebu da se svima zahvalim, za to što smo pokidali. A onda, još nešto mi je palo na pamet.
– Odakle vam taj lak?
– Našli smo ga tu, u dvorištu, pored čamca. – rekli su. – Svi znamo da treba da ga izlakiraš, pa kao, da pomognemo. Komšija ga je tu ostavio, shvatio sam.

– Vraćam se brzo! – dohvatio sam skejt i pojurio komšiji na vrata. Dao sam mu novac i zahvalio se. U stvari, klimuo sam glavom. Uopšte, to kod zahvaljivanja. Kad je uživo, ja to uglavnom i ne kažem naglas, nego samo mahnem rukom ili tako, glavom, ali malo, kao da nisam ni rekao “HVALA” nego samo “HVL”, taman da razumeš.

Naravno, pozvao sam ga na žurku. Srećom, pristao je. Inače bi mi ona bagra upropastila čamac. Sutradan, morao sam ponovo u supermarket, jer su mi opustošili kuću. Kasirka mi je s vrata dala štrikanu lutkicu čoveka s bradom. Ličila je na mene.
– Ona bakica, ona ti je to saštrikala. – rekla je. – To si ti, kaže.
Lutkica je bila super, ali malo, sasvim malo, bilo mi je neprijatno. Ali, šta ću. Klimnuo sam glavom.